Piše: Aska Weidewald
Neki su u paru, neki su u braku, neki su sami, neki su deca, a neki su stariji ljudi, neki imaju dovoljno, neki jedva dovoljno, a neki sasvim neuslovno prostora za funkcionisanje i boravak unutar 4 zida.
Realnost je odjednom postala podeljena, a život sasvim individualna stvar. Biti kod kuće kada to nije izbor već obaveza, umnogome danas zavisi od nekoliko faktora. Jedan je sam ambijent. Drugo je realna finansijska situacija i mogućnost preživljavanja i plaćanja svega što se treba platiti od hrane, do dažbina, preko maski i potrepština a la COVID-19 stil života. A treća, akutno previđena varijabla za to koliko uspešno i intenzivno proživljavamo ove dane jeste faktor međuljudskih odnosa i atmosfera u kući.
Možemo reći da je provođenje vremena u kući naporno ipak samo po sebi, pa ma koliko neko bio ili ne bio introvert. A sad, kako preživeti intenzivni kontakt sa drugim ljudima u kontinuitetu, kada znamo da smo i sami sebi nekad teški? Ili još gore… kako preživeti samoću kada znamo da smo mi kao ljudi pre svega, hteli ne hteli, društvena bića?
Dok roditelji bez sumnje brinu o svojim porodicama, zajednici, finansijama i još mnogo toga, jeste istina da svi možemo imati koristi od aktivnosti koje nas održavaju mirnima i u harmoniji, ali i povezanim sa drugima.
Neki od predloga za one sa decom:
- pevajte sa decom,
- idite na trčanje,
- razgovarajte telefonom sa najboljim prijateljima i
- podstaknite decu da se povežu na mreži sa svojim drugarima
- pratite nastavu i vannastavne aktivnosti ako su vam deca školskog uzrasta
- kreirajte svakodnevne porodične rutine, jer struktura može pomoći i deci i odraslima da osećaju sigurnost tokom stresnih vremena
- rasporedite vreme za rad, učenje, pauzu za ručak i šetnju
- ne zaboravite vreme za večernje porodične igre
- bavite se zajedno fiskulturom
- kuvajte zajedno sa decom
- pričajte sa decom i objasnite im šta se dešava, kao i osnovne higijenske mere
- volite se i ne dozvolite da vaš strah bude uočljiv
Sasvim je druga situacija za mlade koji su u izolaciji sami
Ljudi širom sveta osećaju usamljenost zbog održavanja socijalne distance i ostajanja kod kuće. Čak se i porodice koje su u karantinu zajedno osećaju usamljeno jer im nedostaju prijatelji, kolege i zajednice izvan njihovih članova porodice.
Samci, to jest singl ljudi da kažemo, koji tek treba da pronađu partnere, a da ne govorimo stvaraju porodice (ukoliko žele), proživljavaju izolaciju kao gubitak onog dela života u kojem većina mladih odraslih računa da bi trebalo da se steknu važna prijateljstva i romantične veze.
Ovi “digitalni nativi”, koji su putem internet aplikacija uživali slobodu da upravljaju svojim društvenim životima i romantičnim zapletima što nisu imale prethodne generacije, svajpujući ulevo ili udesno, tražeći povezivanje na aplikacijama ili pak i dalje negde u izlasku – sada nisu u mogućnosti da ostvare ni jedno ni drugo svoje prirodno pravo. Uz to je mnogima ovih generacija veoma izvesna i dodatna briga o upadanju u još jedan finansijski ponor, posebno u domenu honorarnih poslova i svega što nije zaposlenje sa punim radnim vremenom. Budućnost možda deluje tmurno, ali je činjenica da se vreme menja, a koncepte života treba adaptirati kao da je u pitanju pokvareni telefon kojem treba servis mobilnih telefona.
Moramo dakle pronaći načine da upravljamo svojom usamljenošću i da se fokusiramo na svoje mentalno zdravlje. Usamljenost može biti opasnija po naše zdravlje od gojaznosti ili pušenja, a može uticati i na naš imuni sistem. Pored toga, jednostavno nije prijatno čitav dan sedeti sa osećajem usamljenosti.
Svodi se sve na tri K: kontrolu, konekciju i kompetentnost. Ovo su osnovni elementi mentalnog zdravlja kod ljudi, a karantin jako utiče na sva tri.
Čitava pandemija – njen nagli dolazak, način na koji je promenila našu rutinu – potresao je duboko naš osećaj kontrole.
Socijalno distanciranje oduzima našu konekciju, povezanost sa drugima. Dok nam tehnologija i društveni mediji daju mogućnost verbalnog povezivanja, gubimo fizički dodir. I poput primata, ljudi imaju evolucijsku potrebu za povezivanjem.
Konačno, ne možemo da radimo ono što obično radimo da bismo se osećali kompetentnim, efikasnim i instrumentalnim u sopstvenim životima: Ne možemo da planiramo, fokusiramo ili ne upravljamo svojim emocijama.
Sve to znači da karantin rezultira višim nivoom hormona stresa, adrenalina i anksioznosti, kaže dr Resnik. Stoga ne čudi da pronalazimo kreativne načine da potražimo tri C u nastojanju da ublažimo naše strepnje. Preuređujemo svoje ormare i farbamo svoje prerasle korene u nameri da povratimo kontrolu. Polazimo virtuelne časove vežbanja i sastanke Zoomu da bismo se osećali kompetentnim i besomučno nam se nameće samousavršavanje kao da je to najbolja opcija sada. I najviše od svega, stalno smo na svojim telefonima, tražeći prisnost da se osećamo povezano – ili u slučaju mnogih – korona dečka.
Iz mog iskustva, sve što nam treba je da budemo strpljivi, uviđajni, da regulišemo svoja raspoloženja, i da krećemo sa pretpostavkom željenja dobrog onom drugome, pa bili to naši ukućani, poslovni saradnici, ili prijatelji kojima treba više podrške. Sada je vreme za altruizam, za razumevanje, jer ako ništa – svi smo u ovome zajedno, zar ne?
